Zora tek daje najave svog dolaska, u porodilištu se čuje plač po koje bebe, obično u ovo vreme spavaju. Tiho obilazim sobe u kojima su porođene žene sa svojim bebama. Neke pokrijem, neke uzimam od usnule mame i stavljam u kolevke...
Oglasilo se zvono na vratima porodilišta, dok sam stigla do glavnog hodnika koleginica je već hitala ka ulaznim vratima, naziremo troje ljudi. Otvaram vrata i vidim porodilju, stoji držeći se jednom rukom za krsta a drugom za vrata, jednu stariju ženu i mladog čoveka. Taman htedoh da ih pozdravim, kad starija žena reče:
,, Ima bolove, došli smo". Na licu svih njih neki grč, vidno su uznemireni. Dok starija žena govori posmatram porodilju, nije promenila položaj tela, izraz lica, mlada je... nasmeših se: ,, Pa dobro nam došli", napetost popusti, a onda smo se družili do jutra, do još jednog plača još jedne bebe.
Pitala sam se da li smo sami krivi što ljudi pogrešno shvataju naš posao i došla do zaključka da dobrim delom jesmo. Ne vrtite glavom, krivi smo, nesvesno smo sami velikim delom doprineli tome.
Evo, pokušajte - opišite šta radite, koji je vaš posao. Kada mene to pitaju moj odgovor je obično: - Prijem porodilje, praćenje, porođaj, priprema pacijenata za operaciju, nega operisanih - terapija, praćenje. Sterilizacija, previjanja, asistiram pri intervencijama i pregledima, terapija, vađenje krvi...
Ako je i vaš odgovor sličan mom, a jeste sigurna sam, eto potvrde onoga što sam rekla! Kada ste dali sledeći odgovor: ,, Radim u porodilištu, moj posao je da budem kraj žene koja se porađa, otklonim njene strahove, nedoumice, vodim je kroz porođaj, pokušavam da joj olakšam time što je hrabrim, što sam kraj nje, što je pripremam za sledeću fazu porođaja tako što joj na način koji će ona razumeti govorim šta može očekivati u sledećih sat vremana. Moj posao je kompleksan, u isto vreme moram pratiti porodilju kao babica registrujući sve pokazatelje njenog stanja i na vreme obaveštavati lekara, a opet biti osoba koja će njoj biti najveća podrška, uteha, neko na koga se svakog momenta može osloniti. Posao mi je steći poverenje kod žene, osećaj da je sigurna, slušati ono što ona govori, pitati je kako se oseća, a u isto vreme procenjivati i predpostavljati koliko će žena sarađivati u samom momentu rađanja. Jedan deo mog posla podrazumeva učestvovanje u određenim intervencijama, tu moram biti pažljiva, uz ženu, moram je hrabriti i omugućiti da kroz intervenciju prođe što lakše,. Moj posao je da obezbedim sve uslove koji se tiču pripreme materijala i instrumenata ali ni jednog jedinog momenta ne smem zaboraviti da sam ja najveća podrška ženi, da sam ja neko ko treba da joj bude blizak, neko ko će je uhvatiti za ruku, neko ko će joj reći: ,,Još malo dušo".
Obično pri opisu našeg posla nabrajamo sve ono što se od nas očekuje da u rutini uradimo, ali ta rutina je, verujte, najmanje što se od nas očekuje. Biti babica znači moći osetiti kako se žena oseća, znači moći osetiti njena nadanja, potrebe, strahove, radosti. Biti babica je privilegija i ne treba je olako shavatati. Najvrednije što žena ima, a to je njeno novorođeno dete, prvo dodirujete vi. Nikada nemojte dozvoliti da taj dodir ne bude nežan, pažljiv, onakav kakav bi bio da ga majka može dočekati.
Davno je to bilo, bila sam učenica, ostadoh u porodilištu nakon prakse. Noć, kao za inat prazna porođajna sala, nigde porodilja, nema plača beba...tišina, toliko neobična da je bila glasna. Rekoše mi babice da idem, da će biti mirna noć, ali meni se nije išlo kući, sve sam se nadala da će bar jedna žena doći. Volela sam da ostajem noću u porodilištu, nekako je bilo opuštenije nego preko dana, nije bilo učenica, studenata, gužve, samo dežurna ekipa je bila tu. Svi su me znali, nekako sam bila deo inventara. A ja sam samo želela da porodilište bude puno žena! Muvala sam se po salama, briskala, ređala, pakovala komplete za porođaje, šavove, prevrtala po radijatorima rukavice koje su se sušile (tako je tad bilo), pa ih onda skupljala, talkala do besvesti, pakovala u doboše za sterilizaciju i sve vreme prizivala porodilje da dođu! Prolazili su sati i sati a porodilja niotkud. Uđoh u sestrinsku sobu, koleginice su sedele, pričale, smejale se...noć lepa, topla prozor ušir otvoren, nebo crno, zvezde rasute po njemu, blješte. Dođoh do prozora, nalaktih se, stavih glavu među dlanove i pogledah u nebo. ,,Da ne pada koja zvezda dete?" upita me babica, jedna od njih četiri. ,,Ne pada" odgovorih. ,,A da pada, koju bi želju zamislila?" sad će druga. ,,Pa ljubavnu naravno!" dodaje treća. Ćutim, gledam u nebo i tražim zvezdu padalicu. Zgledaju se babice, kad pade jedna zvezda, ja poskočih, ozarih se sva, okrenuh se ka njima sa osmehom od uva do uva i viknuh: ,, Pala je! Ipak će se noćas roditi bar jedna beba" ! Pogledaše se međusobno, počeše se smejati, onako od srca, mahnuše rukom sve do jedne i poslaše me da kuvam kafu.
Ma nije prošlo dugo, zazvoni telefon u sestrinskoj sobi, ja zakuvavam kafu, u rukama mi džezva ne mogu da se javim te se javi babica. Odmah je počela mahati rukom da privuče našu pažnju, spušta slušalicu telefona i govori: ,,Brzo, brzo poskočite porađa se žena u kolima ispred bolnice!" Ajoj majko moja, proleće meni kroz glavu, pa kako se porađa ispred bolnice, pa kako u kolima, pa tamo se ne porađa za ime sveta!!! Dok sam se ja opasuljila i shvatila šta se dešava u sobi više nije bilo žive duše. Poskakale babice svaka na svoju stranu, najbrža u letu ponela komplet za porođaj ispod ruke, trči, usput navlači sterilne rukavice, druga zove pedijatra, treća popalila svetla u porođajnoj sali, namešta sto, četvrta zove doktora, a ja...ja stojim sve sa džezvom u rukama kao obajana! Kako sam stojala u blizini otvorenog prozora, čuh neku galama napolju, ostavih džezvu, trk na prozor, kad imam šta da vidim, trči babica koliko je noge nose, već joj rukavice na rukama, viče čovek pored auta : ,,Ovamo sestro, ovamo evo glavica se vidi!!! Pomagaj za Boga miloga!" On se sklanja, babica ,,uleće" do pola trupa na zadnja vrata automobila, prođe minut, dva ili tri, ne znam tačno, i začu se plač bebe! Dok se to dešavalo druge dve babice već sleteše dole, već su sa kolicima pored auta. Ma zmajevi, ma vi to ne možete zamisliti, sabrane, organizovane, brze! Prva trči nazad sa malim plačućim zamotuljkom u rukama, druge dve pomogoše ženi da legne na kolica, voze je u porodilište, onaj čovek radostan, srećan, sve poskakuje, a ja...ja na prozoru porodilišta molim još jednu zvezdu da padne.
Nije prošlo malo, graja u porodilištu, smeh, smeje se žena, smeju se babice, plače beba, nestade ona tišina tako neprirodna za ovaj deo zgrade. ,,Šta je mala, eto ispuni ti se želja" i pita i odgovara babica kupajući ono bebče dok joj osmeh igra na licu.
Sva sam drhtala od uzbuđenja, prvi put u životu doživeh ovakvu akciju! A bilo ih je posle još puno, puno baš sličnih ovoj i svaki put mi ova noć iskoči pred oči i svaki put mi osmeh zaigra na licu.
